AM Memento: U zagrljaju Cvetajeve ‒ 90 godina od smrti Sofije Parnok
Sofija Jakovlevna Parnok predstavlja osobenu pojavu u istoriji ruske književnosti. Ova ruska književnica jevrejskog porekla po mnogo čemu se razlikovala od drugih književnica svog doba, a na to su pre svega uticala tri faktora: to što je bila neskrivena lezbejka, to što je isticala svoje jevrejstvo (ali i rusofiliju) i to što je patila od Bazedovljeve bolesti od čijih posledica je i umrla.
Sofija Parnok je rođena 1885. godine u gradu Taganrog, u Rostovskoj oblasti. Odrastala je u imućnoj porodici. Kako joj je majka umrla prilikom porođaja blizanaca, Sofiju je odgojio otac i njegova druga žena. Činjenica da je odrastala bez majke ostavila je trajne psihološke posledice na nju i njen život. Uvek je imala osećaj da joj nedostaje ljubav i pažnja.
Još kao dete počela je da piše poeziju. Tokom odrastanja privlačila ju je i muzika koju je počela da studira u Ženevi, međutim od te ideje je odustala i odmah se vratila u Moskvu. Svoju prvu zbirku poezije je objavila 1906. godine. Naredne godine se udala za Vladimira Volkenstaina, ali je taj brak trajao vrlo kratko. U želji da se finansijski osamostali, počela je da se bavi novinarstvom. Kao novinar, pisala je pod pseudonimom Andrej Poljanin. O njoj se govorilo kao o „Ruskoj Safo”, jer je otvoreno pisala o svojih sedam lezbejskih veza.
Čini se da je u periodu nakon razvoda od prvog supruga, Sofija zapravo raskrstila sa heteroseksualnim vezama, te je počevši od 1913. godine imala nekoliko ljubavnih veza sa ženama, među kojima je svakako najpoznatija Marina Cvetajeva.
Svaka od žena sa kojima je Sofija Parnok bila u vezi, ostavile su svojevrsan trag na njeno stvaralaštvo, jer su sve bile poput njenih muza. I upravo je svaka od tih žena, na svoj način, uticala na to da Sofija objavi pet knjiga poezije i nekoliko libreta za opera, čime je Sofija spojila svoje dve velike životne ljubavi ‒ poeziju i muziku. Svoju poslednju pesmu napisala je godinu dana pre svoje smrti (a napisala je oko 100 pesama).
U svojoj poetici, Sofija Parnok pokazala je zrelost, jednostavniju upotrebu jezika, kraće strofe i ritmičko variranje. Odbacujući romantičnu poeziju prethodnih epoha, ona je u svoju poeziju prenela strast kroz upotrebu uobičajenog otvorenog jezika. Njen poetski stil neretko sadrži retoričko preispitivanje, te njene pesme zvuče kao da razgovara sama sa sobom, što ukazuje da se Sofija Parnok čak i u prisustvu drugih osećala udaljenom od svih. Bila je svoja, samostalna i jedinstvena, ali neshvaćena. Jednom je zapisala: „U očima mog oca ja sam divlja devojka i ništa više. Moj način razmišljanja i moj ukus vređaju njegove patrijarhalne vrednosti, i on me kritikuje.”
Nakon smrti, dela Sofije Parnok su bila zabranjena, a ona na neki način skrajnuta, iako je bila izuzetno talentovana ruska pesnikinja. Interesovanje za njena dela pojavilo se krajem 70-ih godina 20. veka kada je ruska istraživačica i urednica Sofija Poljakova objavila njena sabrana dela koja su štampana u Americi. Pažnju istraživača je od tada najviše privlačila njena veza sa Marinom Cvetajevom kojoj je posvetila svoju zbirku poezije pod naslovom Розы Пиерии („Ruže Pijerija”) objavljenu 1922. godine.
Iako ne postoji nikakav trag, te pisani dokument da je Parnok bila zabranjena književnica u Rusiji, može se pretpostaviti da je bila skrajnuta upravo zbog svoje seksualne orijentacije. Danas, kada pitanje seksualnog opredeljenja nije više tabu, poezija Sofije Parnok se više čita, prevodi i o njoj se više piše. Ona na neki način postaje i inspiracija mnogim savremenim umetnicima. Tako su pesme Sofije Parnok pretočene u muzičke numere, snimljene na CD-u i izvedene od strane Elene Frolove 2002. godine, u okviru projekta „AZIJA+”.
Sofija Parnok je umrla 1933. godine, nedaleko od Moskve, i to od srčanog udara, kao posledice njene višedecenijske borbe sa autoimunom bolešću. Zabeleženo je da se na stočiću pored njene glave, u trenutku kada je umrla nalazila fotografija upravo Marine Cvetajeve. Sahranjena je na moskovskom groblju Vedenskoj.
Spomen-ploča posvećena porodici Parnok postavljena je na zid njene rodne kuće u Taganrogu 2012. godine. Ove godine obeležava se 90 godina od smrti Sofije Parnok ‒ „ruske Sapfo”.
TEKST: Ana Stjelja
