AM Kultura: Razgovor sa članovima KUD „Abrašević” iz Kraljeva

Ove 2023. godine Srbija je leto ispunila festivalima, a folklor je ušao na velika vrata. Nekoliko trupa iz Južne Amerike je, na svojoj evropskoj turneji, provelo nekoliko nedelja putujući kroz jedanaest srpskih gradova. Mnogima to nije bila prva poseta. Utisci su pozitivni, ali su se svi složili u oceni da su se najbolje osećali u gradu na Ibru. Razgovaramo sa ljudima iz uprave i članovima kraljevačkog Abraševića.

Kako je KUD „Abrašević” iz Kraljeva dobio organizaciju međunarodnog festivala?

Uroš Baltić: Mi već petnaest godina imamo manifestaciju Leto kod Abraševića, koja je zimi menjala naziv u Puna kuća Abraševića. To su bila druženja po kućama i u dvorištima. Okupljali smo prijatelje iz drugih zemalja sa kojima se susrećemo na mnogobrojnim putovanjima. Ove godine su se stekli uslovi da se to podigne na viši nivo i dobije rang međunarodnog događaja.

Kako je tekao festival? Da li ste imali samo nastupe i da li su gosti nastupali samo u Kraljevu?

Međunarodni susreti folkloraša se odvijaju kroz radionice i koncerte. Sa gostima iz Kolumbije, Čilea i Meksika smo napravili po jednu radionicu. To su neformalna druženja članova ansambala na kojima jedni druge učimo igrama iz svojih zemalja. Mi govorimo o našim spletovima i običajima i pokazujemo naše korake, a onda oni rade to isto. Tu je vrlo živa i vesela atmosfera.

U nekoliko dana, koliko traje festival, obišli smo Bogutovac, Ušće i Matarušku Banju i koncerti su prošli fantastično. Okupilo se mnogo više ljudi nego što smo očekivali, a doživljaj u Gerontološkom centru u Banji će ostati za pamćenje. Kolumbija je uspela da pridobije naše stare i izmami im osmehe na lice. Ostaje velika žal zbog neodržanog koncerta u Vrnjačkoj Banji, gde smo imali odličnu saradnju sa ljudima iz njihovog Kulturnog centra. Ali kiša nas je omela.

Vi ste, osim što ste član Prvog ansambla, takođe i menadžer. Bili ste zaduženi za organizaciju. Da li ste zadovoljni kako je sve proteklo?

Bilo je izuzetno. Svuda je napravljena odlična atmosfera, a defilei u Kraljevu su već pokazali da je zainteresovanost velika. Dva velika koncerta Kod Milutina (prim.aut. Spomenik srpskim ratnicima na glavnom trgu u Kraljevu) su napunila trg. Videlo se koliko naš narod voli folklor. Bilo je krcato. I pored komplikacija koje su prethodile festivalu, uspeli smo da sve izvedemo do kraja bez problema. Gosti su bili smešteni u hotelu Termal u Mataruškoj Banji i na druženjima posle koncerata nisu krili radost zbog onoga što su doživeli kod nas.

Vi ste, Dragana, bili zaduženi za unutrašnju organizaciju. Radionice su bile Vaša obaveza. Kako to izgleda i kakvi su Vaši utisci?

Dragana Gajić: Na radionicama im najpre pričamo o našim svadbenim običajima. Kako se kupuje mlada, šta radi dever, ko je stari svat, kako se puca u jabuku. Tu je i priča o smiljevcu, visokoj ukrašenoj kapi koju nosi mlada, pa okretanje pogače iznad njene glave da bi se prizvalo izobilje. Onda se hvatamo u kolo i pokazujemo im moravac i kukunjež. Mnogi ne znaju da je kukunjež najstarija srpska igra. Naravno, moravac se igra u svakoj kući i na svakom veselju i to im je veoma zanimljivo. Njihovi plesovi imaju drugačije simbole. Oni pozdravlju Sunce i Mesec i uzdižu zemlju, vodu i vazduh kao izvore života.

Kako ste vi doživeli njihove nacionalne igre?

Moram da kažem da nije sve tako lako kako izgleda. Bila sam prilično iznenađena koliko je meksička nošnja teška. Obukla sam je na radionici, pošto mi uvek obučemo njihovu nošnju a oni našu, zbog fotografija. Treba u tome igrati. Vi to ništa ne vidite. Oni su svi nasmejani.

Takođe se desio peh na prvom koncertu kad su Čileanci igrali igre iz Polinezije. Devojke nose upaljene sveće na glavama. U jednom trenutku, videla sam da se na jednoj od njih sveća topi. Vosak joj je curio niz vrat, a ona nijednom grimasom ne pokazuje da joj je bilo šta neprijatno.

Razmenjujete li nekakve poklone kao uspomene na ove susrete?

Da, mi njima dajemo majce i kačkete sa našim obeležjima. Ja sam od Aurore iz Kofamaka (prim. aut. trupa iz Kolumbije) dobile prelepe minđuše sa sombrerima. A od Meksikanke sam dobila njihovu krpenu lutku u narodnoj nošnji. To nije bio planirani poklon. Ali toliko se dobro osećala da je odlučila da mi pokloni svoju lutku.

Vi ste, Boro, bili zaduženi za zvuk i svirače. Kažite nam nešto o specifičnostima instrumenata u zemljama učesnicima.

Borisav Miljković: Instrumenti su manje-više isti, ali svaka tradicija ima svoju melodju, ritam i formu. Uz Meksiko najviše idu trzački žičani muzički alati, poput tambure i gitare. Kolimbija se najlakše izražava kroz udaračke i elektronske instrumente. Kod nas, frula je prva asocijacija na narodni instrument, ali šta bismo mi bez harmonike? U pevanju, svuda je važan taj kolektivan ton. On nosi i daje čvrstinu i snagu i važan je isto koliko i igra. Kad zagrme vika i povici, scenom zavlada život.

Kako ste Vi doživeli ovaj festival? Niste pevali?

Nisam i to mi je dalo dovoljno vremena da se izmaknem i posmatram sa strane. Kad bih završio pripremu pred koncert, silazio sam u publiku i uživao. Zaista je sve proteklo neverovatno.

Abrašević je moja ljubav i odredio mi je karakter i profesiju. Multikulturalnost ovakvih susreta je nešto za šta čovek živi. Tu stičete brojna poznanstva, a mnoga preerastaju u prijateljstva za ceo život.

Veljko, koje koreografije najviše voliš da igraš?

Volim Krajište i Dragačevo. Lepi su naši svadbeni običaji i razlikuju se od kraja do kraja. Tu su U majke su tri devojke ili Svadbene igre iz Dragačeva. Ali sviđa mi se i Vlasotince koje smo igrali ovde U pečalbu će si idem.

Po čemu ćeš ti pamtiti ovaj festival?

Bio sam na raznim festivalima i u inostranstvu i kod nas. Svuda je prijateljska atmosfera i lepo druženje. Ali mi se čini da nigde u Srbiji nisam video ovakvu gužvu kao u Kraljevu. Možda zato što je prvi.

Šta je tebi, Julijana, najlepše u Abraševiću?

Julijana Jović: Druženje. Meni su ovde najbolje drugarice i rodbina. Ali putovanja su nešto posebbno. Upoznavanje sa drugim kulturama je uvek zanimljivo, uvek učite nešto novo. Velika je odgovornost i obaveza kad predstavljate grad i zemlju.

A koje igre ti najviše voliš?

Šumadija mi je u srcu, nju prepoznajem po genima. Ali najviše volim spletove koje smo izveli na festivalu – Igre iz Vranjskog polja i Pčinje.

Po čemu će šef orkestra pamtiti Prvi međunarodni festival folklora u Kraljevu?

Veljko Miljković: Ostali smo bez šljivovice, pa smo morali da pređemo na pivo. Šalu na stranu, druženje je ono što me drži u Abraševiću. To sam znao od prvog trenutka kad sam ušao u ovu salu. Na radionicama je super, ali posle koncerata uvek ostajemo do ranih jutarnjih sati i to je prava fešta. Ne treba ti ni engleski, samo pevaš i igraš. To je moj svet.

Trupa iz Meksika je uputila pozivnicu za dvonedeljno učešće na festivalima u Meksiku sledećeg leta. Za drugi festival u Kraljevu su već dobijena dva učesnika: trupe iz Poljske, gde je Abrašević išao pre festivala u Kraljevu) i trupa iz Madeire, Portugalija (poseta posle festivala).

U razgovoru učestvovali:

Uroš Baltić, politikolog, profesor u srednjoj školi u Kraljevu, menadžer u Abraševiću;

član Prvog ansambla, u folkloru od sedme godine

Dragana Gajić, vaspitačica, član Upravnog odbora; igra folklor od sedme godine

Borisav Miljković, etnomuzikolog, asistent na FMU, predsednik UO KUD Abrašević; vođa pevačke grupe

Veljko Šundović , srednjoškolac, član Prvog ansambla

Julijana Jović, student etnomuzikologije, član Prvog ansabla

Veljko Miljković, vođa orkestra

RAZGOVOR VODILA:

Ljiljana Kostadinović